Dva Lepa Dana, ili: Kako Sam Prestao Da Brinem i Naučio Da Ne Verujem Prognozama
dana 9-10 aprila 2005.
išli: Vlada, Miloš, Uglješa
Dakle potvrđeno je: ne treba verovati vremenskim prognozama! Sve koje smo čuli predviđale su kišu u centralnoj Srbiji il' u subotu, il' u nedelju - a mi ipak provedosmo oba dana u zdravlju i veselju, ne videvši ni jednu jedinu kap (osim iz automobila pri dolasku i odlasku, što se ne računa). Štaviše, nedeljni ''pohod'' na Ostrovicu je bio zaliven obilnim količinama prijatnog sunca. Možda je upravo to dalo snage našem Uglješi da golim rukama pobedi planinu... al' o tom potom...
Zdravo je kapljalo dok smo u subotu ujutro vezivali bicikle na kola. Krenusmo posle kraćeg većanja (tri glasa za polazak - nula za povratak) i naše se misli okrenuše ka Sašinoj grupi. Da li su ih prognoza i jutarnja kiša pokolebali il' su poučeni prethodnom ispalom od strane prognozera ipak krenuli. Sad znamo da jesu i da se nisu pokajali. Al' izgleda da su mnogi drugi odustali od vikenda van grada jer je Ibarska magistrala bila iznenađujuće prazna pa Vlada nije imao prilike da pokazuje svoje vozačko umeće
Auto je još pre 10h ostavljen u selu Ba podno Suvobora, a da sve ne prođe glatko postaralo se moje oko sokolovo primetivši odmah da mi zadnji točak nešto ''vijuga''. Pukla žbica, i to naravno kod zupčanika - dakle ona najnepristupačnija. Ali pošto je otpao samo vrh, uz par zahvata klještima napravili smo kukicu umesto njega, i taj ''krpež'' je izdržao svo lagano truckanje koje je usledilo.
Neću da davim o Suvoboru jer sve znate o njemu. Bilo je grudvanja a Ugi je dokazao da se ona trasa od vrha Suvobora do Pobedinog doma (preko Dobrih Voda) može proći na tankih 28''. U pitanju je stari dobri UNIS-ov desetobrzinac, koji je prešao više off-road kilometara nego većina besnih MTB-ova koji se šetaju po Adi.
Takođe smo dokazali da dobro podmazani lanac može da zameni mastilo. Uzmeš maramicu, pređeš preko lanca, namažeš na onaj pečat što planinari postavljaju na vrhove, prisloniš papirić i eto lepog suvenira
U sumrak nas je auto dočekao dekorisan finim slojem bele prašine iz obližnjeg kamenoloma. Uhvati me tuga kad pomislim da to isto možda čeka naše domaćine za tu noć...
Porodica Bistrih Potoka nas je primila (naravno) iako smo stigli po mraku, prateći trag stubčića koji označavaju kuda će biti probijen put do planiranog kamenoloma. Da li će se i njihov potok, kao onaj u selu Ba, zabeleti od izlučevina zakasnele industrijske revolucije - videćemo. Ja se nadam da neće, a vi... ?
Sutra, posle malo testerisanja drva i neobičnog doručka krenusmo do Ostrovice. Stigli smo podno kamene kupe posle jedno sat vremena. I šta sad? Pitali smo samo kako da stignemo do nje, ne i kuda da se popnemo. Da l' sa druge strane ima staza? Možda, ali treba dosta da se obiđe a pri tom se treba dosta i spustiti. Kad eto dobrovoljca da ispita da li se sa ove strane može komotno popeti na vrh. Malo kasnije, javlja se Uglješa sa pola puta do vrha: ''Hajde, može ovuda!'' Pa 'ajde... I dok nas dvojica stigosmo na pola puta, izvidnica je već stigla podno kule na vrhu. ''Nema dalje, vertikalno je i levo i desno ali sa druge strane vidim markiranu stazu.'' Znao sam. Idemo onda dole pa okolo. Kad eto ti našeg izviđača kako kreće polako nadesno i ispipava kamenje. Neće valjda da se vere.... Hoće, bog te... I mic po mic krenu plava majca uz zidine. Posle par minuta eto ga na vrhu, visoko podignutih ruku. Ali nema pobedničkog uzvika, samo: ''Huh... nešto mi klecaju kolena...'' Mi oprezniji ipak krenusmo okolo što je bogami potrajalo više od pola sata. A sve to vreme nas je sa kamenog šiljka posmatrala jedna silueta i dovikivala kuda da idemo. ''Pa gde ste vi više?'', dočekalo nas je na vrhu. Njemu je sa tog teško zasluženog, uzvišenog položaja taj obilazni put izgledao ravan i prohodan... a nije bio, u šta je imao prilike da se uveri pri povratku.
Šta reći o Ostrovici? Stvarno fantastično mesto - kamena kupa usred pitomih Šumadijskih talasa... A od podnožja postoji neopterećeni asvaltni put sve do Lazarevca. A do Lazarevca, kao što znamo, ide Beovoz. Pa vi vidite šta ćete...
Poslepodne je već počelo da se naoblačuje, i kad smo (posle malo košarke i odbojke sa uvek raspoloženim domaćinima) krenuli kući - sitne kapi su počele da se skupljaju na šoferšajbni. Nema veze - bitno da nije ranije počela. Ali, i ta kišica je ubrzo prestala pa stigosmo kući potpuno suvi. Sve me strah što ovo pišem, da ne izbaksuziram za sledeći put...
I tako letopisac je ovekovečio ovaj izlet rečima, a čujem od zvaničnog fotografa ''ekspedicije'' da su slike uspele i da će u skorijoj budućnosti biti izložene na uvid vasceloj javnosti freebikerskoj
Ajd' pa uzdravlje !
teks: Miloš
foto: Vlada
upload: Uglješa
