http://www.stazeibogaze.info/2010/08/23 ... nice-31-km
Trek počinje na ušću reke Savošnice u Studenicu. Do tog mesta, a i dalje, do Milića ide svakodnevna lokalna autobuska linija iz Kraljeva rano ujutro - idealno za svaku planinarsku/MTB organizaciju. Vozi se makadamom koji je ravan, ali i poprilično kamenit, moja preporuka su debele gume sa kramponima. Uspon je, uz par kratkih izuzetaka, konstantan do samog vrha planine. Klisura Savošnice je prelepa i definitivno nije dosadno penjati se ovom varijantom.
Glavni izvor prihoda je ovde, pored stočarstva - drvo. Sa ove strane planine, najvidljiviji biznis su ćumurane.
Planine ostaju sve više bez stanovnika. Prvog čoveka, izuzimajući neke koji su autom silazili, bila je žena u zaseoku Savovo (U stvari, po karti, Savovo je ceo potez koji sam vozio od reke Studenice do vrha Čemerna). Izleteše četiri seoska kera, ja ih umiri pripremljenim keksićem, a eto je i žena. Kaže: „Eto, nijedan nije moj, ljudi živeli u selu pa otišli, a kerovi došli da žive sa mnom“.
Nisam daleko odmakao, sretnem zmiju, rastegla se preko puta i sunča se na jutarnjem suncu sa blago podignutom glavom. Prošao sam pored nje na manje od pola metra - mrdnula se nije! Ne plaši se ljudi, ne viđa ih previše...
Šume polako prelaze u četinarske, polako napuštam reku Savošnicu a družim se sa Božinovim potokom. Prolazim pored livada uz zaglušujući zvuk zrikavaca. Ukazim u šumicu - tih fijuk vetra dok se igra sa granama, Protrča zec, nisam ni pokušao da ga ovekovečim.
I tako do zaseoka Ponore. Prolazim pored saborišta kod smrče, toliko sam bio zadivljen njenom grandioznošću da sam potpuno zaboravio da je uslikam! Svratio sam da se odmorim... Ma nisam ni bio umoran, nego ovde je životna filozofija da se sve radi polako i da se uživa! Dakle, svratih do Vlada Matijevića, brata čuvene kraljevačke planininarke Cece, na čašicu razgovora. Posle čitavog sata, krenuo sam dalje, ostavljajući poslednje kuće za sobom.
Od Ponora put postaje strmiji, vododerine su i po pola metra duboke, a iz kamena izbijaju stabla (valjda) bukve nekoliko desetaka metara visoke. Sve vreme je put sjajno obežen planinarskim oznakama, nemate nikakvu potrebu za elektronskom navigacijom, osim ako se ne odlučite da ne idete kraćim putem kroz šumu, nego da nastavite putem pred samim vrhom. Tu je put dosta zarastao, ali može da se istera bez silaska sa bajka. U stvari, pogled na susedno Radočelo i Goliju vas mami da napravite foto pauzu.
Posle niske četinarske šumice, izlazite na goli ravni greben Čemerna. Smrdljuč, najviši vrh (1581mnv) poznat je po kamionu - kontejneru sa primopredajnom opremom jednog kraljevačkog taksiste.
Trećinu kilometra severno, na uzvišenju se nalazi pre par meseci potavljen drveni krst u čast „spasiocima Srbije 1915. - Večni pomen - zahvalan srpski narod“ Zajedno sa krstom na Vranovcu (Pekčanica kod Kraljeva, blizu Kaone) predstavljaju stratišta na kojima se branilo povlačenje vojske Srbije ka Albaniji u Prvom svetskom ratu.
Nastavljam dalje. Na sve strane puca vidik daleko. Jelica, Ovčar, Stolovi... Skoro 30 km daleko Kraljevo kao da je pored mene, nazire se Požega. Nešto mi drugo zaokuplja pažnju, zrele borovnice svuda oko mene. Pola sata sam brao i nabrao jedva trećinu bidona. Meni dosta, nek’ ostane i za druge.
Prolazim pored vrha Kom, izlazim na Rudo brdo. Novi predajnik, mislim da je vojni.
Pre vrha zvanog Krst skrećem levo odličnim makadamom, uz neprestane zvuke motorne testere. Eto još jednog biznisa sa drvetom - metrenje, pa za ogrev. Na nekoliko mesta prolazim pored gomila piljevine. Ubrzo dolazim do mesta gde se odvaja desno, kroz šumu markirana staza Golijske transferzale ka Magliču. Dalje dolazim do raskrsnice: desno put vodi ka Magliču, a ja nastavljam levo. Stižem do odmorišta pored puta sa izvorom i velikom nadstrešnicom. Stolovi, klupe, zidani roštilj, mesto za ražanj. Ljudi iz šumskog gazdinstva su se baš potrudili!
200 mnv niže prolazim pored vikendičice sa tremom i česmom. Zabeleženo, ko zna kad će zatrebati. Potoci polako prave rečicu koja će par kilometara dalje da se nazove Tolišnica.
Prolazim pored prvih kuća u selu Tolišnici. Pitam neke žene za ime crkvice na okolnom brdu. Kažu: „Skoro je napravljena, ne znamo kako se zove, pitaj one u kafani, oni znaju... A slikaš? ’Ajd i nas slikaj, stavićeš ti tu sliku negde, sigurno.“ Šta ću, slikam ih i postavljam fotku na SiB
Iako me čeka još napornih četrdesetak kilometara vožnje do kuće, od kojih petnaestak km ne tako sjajnog makadama, već osećam da sam sišao sa Čemerna, među narod...
http://www.stazeibogaze.info/2010/08/23 ... nice-31-km
L.A.
.