Alpi na freebikerski način

[držnedaj]

Dragi freebikeri,

žao mi je što i u ovoj godini zbog odsustva iz zemlje nisam mogao da se vozim sa vama po planinama i dolinama Srbije. Voženu turu po Alpima sam u kratkom roku i spontano isplanirao i iskoristio praktično jedan deo poslovnog putovanja da se odmorim od svega, pa čak i od toga. Ovako jedna kratka tura se nije pretvorila u pravi putopis pa ću ovde izneti neka svoja zapažanja za one koje to interesuje i podeliti fotografije koje su nastale u prolazu.
https://plus.google.com/photos/11535671 ... 6738010369

Slobodno vreme mi je omogućilo toliko da za 6 dana u julu napravim jedan polu krug od 300 km. pošavši iz Garmiša i stigavši u Insbruk. Uz to sam uspeo da se popnem i spustim preko 7000 m. n.v. i izadjem na nekoliko nižih vrhova kao i da gondolom posetim Hintertux glečer koji se prostire do 3700 m. n.v.
Moja putanja sastojala se od prelaska preko Karwendel venaca planina i obilazak jednog dela Tuxer i Zillertal doline, glečera i planinskog zaleđa: Garmiš (570) - Schachenhaus (1800) - Mittenwald (900) - Karwandelhaus (1770) - Lamensjochhutte (1900) - Schwaz (540) - Widerhutte (1850) - Gaiseljoch (2290) - Hintertux (750) - Tuxer Joch Haus (2310) i ludački spust od skoro 60 km, većim delom asfaltom do Insbruka.


Alpi pro&kontra

Teško je vršiti poređenja prirode jer je svaka priroda lepa na svoj način. Ono što prirodu kao drugačiju karakteriše su uglavnom ljudi koji je nastanjuju, okružuju i posećuju. Ne znam kakvi su bili ranije ali trenutno su se Alpi pretvorili u jedan džinovski sportski poligon-igralište mahom za stanovnike zapadne Evrope.
Razgranata mreža auto puteva, šinovoza, puteva za bicikliste, skijaše, pešake, penjače pa čak i krave povezuju, presecaju, usecaju Alpe kilometrima u beskraj, što je dovoljno da se brzo stekne utisak boravka u jednoj očovečenoj i čoveku ugođenoj prirodi. U tom smislu veći doživljaj divljine ostvario sam na Pešića jezeru na Bjelasici nego u samim Alpima.
Oštri i nepristupačni vrhovi, nesagledivi planinski venci koje presecaju duboke i široke doline, neke ispunjene bistro plavim jezerima, druge širokim potocima koji se neprestano napajaju vodom sa visokih vodopada što se slivaju niz strme planinske strane, je sve ono što Alpe čini specifičnim i prepoznatljivim. Kako na razglednicama tako i u stvarnosti. U celom tom slikovitom prirodnom pejzažu smeštena su mala, tradicionalnom bavarskom i austrijskom arhitekturom nakićena sela, koja danas u većini slučajeva žive od razvijenog turizma i proizvodnje raznovrsnih mlečnih proizvoda. Neiznenađujuće BHS (bosansko, hrvatsko, srpski) je neminovna pojava, barem u supermarketima.

Kako nisam preterani ljubitelj bisagama oklopljenog bicikla, a i zbog toga što je u Alpima mnogo jeftinije i pogodnije koristiti razgranatu mrežu planinskih kuća nego kampovati putovao sam sa malim rancem i brzo se peo i spuštao niz krivudave alpske staze i puteve.
Nadao sam se suncu a dočekalo me je promenljivo proleće sa naznakama zime. Temeperatura skoro da nije prelazila 16 stepeni a često je bila i niža, sa izuzetkom na glečeru gde je bilo – 6. Skoro da nije prošao dan a da se jedan kišni oblak ne izruči na moju glavu. Nekada i više njih. Tako me je na jednom prevoju na 2200 m. dočekala snežna oluja sa gustom maglom. Spust sa prevoja na nekih 1300 m. u trajanju od 45 min. kroz ledene potoke i uz sneg a zatim i kišu je bio dovoljan da mi je trebao čitav sat da uz pomoć sušača za ruke u wc nekog skijaškog kafea opet vratim noge i stopala u život. Puno pređenih kilometra i nošenja bicikla nizbrdo strmim putevima nadomak dubokih provalija i penjanja kamenitim makadamom na preko 2000 m. bi pomalo ličilo na avanturu da se na kraju dana ne nađem u toplom krevetu sa hladnim pivom i mogućnošću toplog tuša (za 3 eur.) kao i gomilom ljudi, saputnika. Sistem razgranatih planinskih domova I preko 2500 m. je ono što Alpe čini udobnim i na neki način sigurnim.
Ti planinski domovi za naše pojmove su više hoteli sa 3 zvezdice i nazivaju se hutten. Ovakvi domovi su prisutpačni za turiste i planinare pa se cene za članove alpskih društava kreću od 5 do 15 eur a za one koje tu ne pripadaju od 10 do 26 po noćenju. Kada se sve sabere Paralija. A hrana nije ništa skuplja nego u prosečnom Beogradskom restoranu. Uglavnom sam noćivao u lagerima, zajedničkim prostorijama gde može da stane čitav čopor ljudi, što može i te kako da se omiriše. No, nekad bih imao i sreće pa sam tako u jednom domu spavao sam ne na 2, nego 25 kreveta. To se zove komfor. Kiša je prethodnog dana rasterala turiste. Baš kao krave repom muve. Kad sam već kod njih trebalo bi da pomenem da su one skoro svete životinje u Alpima, baš kao kod Indusa. Tu i tamo se ipak nađu u jelovniku.

Ljudi. Uglavnom su šareno obučeni pa tako šljašte na stotine metara. I zvekeću svojim štapovima. Većina radi iste stvari, kreće se istim putevima, ima iste vizije i planove, odeću i opremu. Teško ih je mimoići i ne videti. Neminovno je utapanje u masu gorskih šetača i bajkera. Austrijski jezik je jedan loše melodičan dijalekt Nemačkog koji se na trenutke pretvara u zagonetno mumlanje. Kod ljudi se prepoznaje jedan poseban mentalitet koji može nastati samo u planinski okruženim i izolovanim područijima. Dobar dan Bosno.

Na pojedinim mestima mi se činilo kao da se nalazim na aerodromskom terminalu, a ne na raskršću dve doline, buljeći u jednu džinovsku tablu na kojoj stoje ispisani i označeni otvoreni planinarski domovi. Alpi su puni raznih pravila. Poštovao sam sva sem jednog a to je zabrana kretanja određenim stazama biciklom. Nisam odeleo toj zabrani, pogotovu na jednom delu puta kada je staza išla nizbrdo samom ivicom kanjona. Zabrana je tu kako se pešaci ne bi ugrozili. Na moju sreću kiša ih je sprala pa ih nisam sreo.
Gps je nepotrebna naprava. Staze oznake i informacije su nekada i suvišne. Pre putovanja sam hteo da se informišem o putevima i biciklističkim stazama i našao gomiletinu magazina, internet stranica i portala koji nude opise tura, gps trekove (uz $ nadoknadu), izveštaje, iskustva sa alpencrossova i sličnih stvari i još silnu gomilu saveta, tipova i upozernja potrebnih i nepotrebnih. Sve sam to preleteo letimično time poštedevši sebe da doživim virtuelno sve ono što mi je tek predstojalo da doživim u stvanosti. Koristio sam jednostavnu kartu a za krajnja dnevna odredišta sam birao najviše planinarske domove kako bih se što duže zadržao u tim visinama.

Sve u svemu jedna osrednje naporna tura, širokih vidika i intersantnih pejzaža, adrenalinski uzbudljivih spusteva i napornih uspona, uz svu kišu, hladnoću i nekad samoću na trenutke avanturistička. Pošten trening za Vladina smucanja po norveškim bespućima.

do skorog viđenja i vožnje,
držnedaj

[bluealek]

Da su Alpi u estetsko-geomorfološkom smislu, što se pejzaža tiče, prelepi, nije sporno. I sam sam nekada davno dosta planinario po Alpima. Ali, ono što mene u svim tim novijim pričama o Alpima užasava jeste što je tamo sve unapred definisano, sve (pre)uređeno i čovek ne može da stekne osećaj avanture, nemaš ni s od slobode - za sve što hoćeš da uradiš u prirodi moraš da pročitaš uputstvo, za koje pouzdano znaš da je negde ispisano, samo ga treba pronaći. To praktično znači da se čovekova aktivnost odvija kao na nekim šinama, sve je predefinisano i ti se samo uklapaš u neki već postojeći kalup. To je mnogo, mnogo scary, i ako takav model stigne do Srbije, vrlo ću izvesno razmatrati opcije za preseljenje u Kazahstan, Tadžikistan, Mongoliju ili Sibir. Za mene je priroda neodvojiva od individualne slobode i opuštenosti, a u EU modelu konzumacije prirode slobode više nema ni u nagoveštajima.

[Jovanovic]

Da li su stvarno celi Alpi tako detaljno premreženi žicama turističke industrije ? To je povelik masiv, i teško mi je da zamislim da je industrija stigla baš svuda. Ili je to samo ono prvo što vidimo, dok se ne potrudimo da se između svih tih hotela i drumova probijemo do nekog predela koji je suviše zabačen za profitabilnu ekspolataciju, i koji nam može ponuditi svojih par desetina kvadratnih kilometara ozbiljne divljine u alpskom ambijentu ? Ja sam malo šetao kroz Kamniške Alpe, i nisam ama baš nikako naletao na gužvu, iako je teren veoma blizu civilizacije.
Pobogu, pa i po dalmatinskim ostrvima, usred jedne mnogo masivnije turističke industrije, je moguće naći mirne uvale i skoro-pa-negažen pesak.

[IRalic]

Ali, ono što mene u svim tim novijim pričama o Alpima užasava jeste što je tamo sve unapred definisano, sve (pre)uređeno i čovek ne može da stekne osećaj avanture, nemaš ni s od slobode - za sve što hoćeš da uradiš u prirodi moraš da pročitaš uputstvo, za koje pouzdano znaš da je negde ispisano, samo ga treba pronaći.

Sve to stoji sto kazes, ali razmisli malo zasto je to tako. Stvar je jednostavna - ljudi su stoka.
Ne svi, al malo stoke moze mnogo stete da nanese. A evropa nije Sibir, i to malo sto ima zeli da sacuva, jer kad ase unsti,
ne moze se samo premestiti satra malo istocnije, ili severnije.

Zamisli npr. da srbi toliko "vole prirodu" pa da svaki vikend, umesto samo prvomajskog, idu u prirodu.
I da recimo nesmetano i neobuzano mogu da zadju u svaki cosak Krucaja. Zamisljas vec?
S obzirom da im slobodu kretanja ne mozes na neki ocigledan i bezobrazan nacin zabraniti,
u cilju zastite tog prostora moras ih u nekoj meri ograniciti, postaviti neka pravila sta moze a sta ne moze,
kuda moze, a kuda ne.
Inace ima sve da izgaze ko svako prvomajsko poljance, iz svake doline ce da gruvaju narodnjaci i da mirise janjetina,
svaki potok za zapisaju, a svaku vrtacu da napune smecem.
To verujem ni jedan stanovnik Alpa sebi ne zeli, kao ni vecina posetilaca istih.
Dakle ti kao ljubitelj ovih nasih divljina, postavi se u istu kozu ljubitelja alpskih divljina.
Pri tome ti ljudi tamo(ili negde drugde) od svega toga zive i leba jedu, i svoju "investiciju" tj to sto im je priroda dala
nastoje da ocuvaju svim mogucim sredstvima koliko god mogu, jer ako investicija propadne, propasce i oni.
Dakle ljudi izvolte doci, videti, uzivati, al trava ne moze da se gazi, jer kad travu izgazite, ko zna kad ce druga na naraste.



No da se vratim na temu, Nikola, veliki lajk za voznju! sta reci osim, "i tata bi sine"


Pozdrav

[bluealek]

Zamisli npr. da srbi toliko "vole prirodu" pa da svaki vikend, umesto samo prvomajskog, idu u prirodu.
I da recimo nesmetano i neobuzano mogu da zadju u svaki cosak Krucaja. Zamisljas vec?

Postoji nešto što se zove kultura življenja i ophođenja s prirodom, nešto što se uči i izgrađuje, a ljudi koji prirodu zaista vole i poštuju to u ogromnoj većini imaju, bilo u Srbiji ili drugde. "Prvomajci" su svojevrstan sociološki fenomen koji nema baš mnogo veze sa ljubavlju prema prirodi, a jedina dodirna tačka je što se u realizaciji tog kulta najčešće upravo priroda zloupotrebljava.

Nisam, i nikad neću biti za uređenje bilo čega koje je utemeljeno na zabranama. Jednostavno, to je moj princip. Možda naivan, ali želim da verujem da je ljude moguće nečemu naučiti i bez uskraćivanja slobode i mahanja pendrekom.