Dan I – 16.07.
Ž. Stanica Ovča, 08:44. Beovoz stiže na vreme. Ubacujem bicikl i opremu, pomaže mi kondukter. Kartu sam kupio na šalteru, 40. dinara. Rekoše mi da vredi sve do Lajkovca. Kasnije sam saznao da nije baš tako, ali se dovezoh do tamo za male pare. Na ž. Stanici Vukov spomenik ulaze Vlada i Uglješa. Sada je ekipa na okupu. Stižemo u Lajkovac oko 10:20. Punimo bidone vodom, poslednje pripreme, i počinje velika tarska avantura...
Krećemo polako put Valjeva. Put magistralni, ipak nema mnogo prometa. Polako se zagrevamo, vreme je lepo. Stižemo, nalazimo gradski park gde pravimo pauzu. Krećemo ka selu Pričević, gde stižemo oko 13:45. Za sada smo prešli 42 km, nije previše toplo, sve u svemu za sada nam lepo ide. Sasvim sporednim, još uvek dobrim putem dolazimo do sela Stave, na 51. kilometru puta gde na lokalnoj spomen – česmi punimo bidone, zezamo se sa lokalnim klincima, osvežavamo se i krećemo put Ljubovije, preko planine Orović. Oko 8 kilometara uspona, makadamskim putem... Moje prvo uzbrdsko-makadamsko krštenje! Verovatno sam zaboravio da spomenem da još ni jednom nisam uspeo da savladam Avalu, bez pauze...
Sati je 14:30. Sunce peče ravno u teme, kamenje pršti pod točkovima... Ne radi mi najveći zupčanik na zadnjem točku, srednji menjač teško radi. U sebi psujem majstora, a i sebe kada nisam na vreme to sredio. Ipak polako napredujem. Sve češće silazim sa bicikla i guram ga. Vlada grabi napred, Uglješa na svojoj specijalki isto tako. Sačekuju me i prave sve veće i češće pauze. Predeo je predivan, smenjuju se pokošena polja, plastovi sena, tarabe i retke kuće. Potoci sve češće prelaze preko puta, tako da vozimo preko njih. Do prevoja ima još ohohooo a ja sam već izgubio snagu... U jednom momentu je popustila matica zadnjeg točka tako da se iskrenuo. Pritegao sam je, sada je sve u redu i možemo dalje. Konačno, posle par sati mučenja, stigosmo do prevoja, i to baš u momentu kada sam mislio da ne mogu više! Legao sam na neku livadicu, koja je prelepo mirisala, i odmarao, odmarao...
Dalje je već bilo lakše. Dobar makadamski put, lepa nizbrdica, konzerva Guarane i par Bonžita učinilo je svoje... Potoci koji su prelazili put bili su sve češći, Sunce se bližilo horizontu, nije bila vrućina. Pratimo tok reke Ljuboviđe, koja će nas odvesti u blizinu Ljubovije gde ćemo i kampovati prvu noć. Oko 18:30 stižemo na mesto koje su Vlada i Uglješa nazvali «Ušće» s obzirom da se na tom mestu, jel’te,dve rečice spajaju u jednu. Sada smo na 67. kilometru našega puta. Pravimo pauzu, umivamo se... voda je jako hladna i noge trnu posle kraćeg vremena.
Osveženi nastavljamo dalje... Nailazimo na prodavnicu gde kupujemo poslednju veknu hleba od juče (nema veze, dajte!) Popričamo malo sa ljudima ispred prodavnice (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) Našli smo izvor pijaće vode, livadicu za spavanje... Širimo šatore, kuvamo supicu, večeramo... Danas smo prešli 82. kilometra. Do sada sam vozio i više ali nikada po brdima i planinama. Ne znam na šta će ovo izaći, razmišljam. Uvek mogu da odustanem... Sa tim mislima tonem u san. U toku noći pada jaka kiša, pred jutro opet.
Dan II – 17.07.
Budimo se... Zanoćili smo, odnosno šatore smo postavili ispod drveta tako da smo bili pomalo zaštićeni od kiše. Jutro je sunčano, nema ni traga od noćašnjih pljuskova. Pakujemo kamp i krećemo put Ljubovije. Ulazimo u grad koji je neobično prazan. Rade tek poneke prodavnice, i tri apoteke, sve jedna do druge. Primećujem ih jer mi je ista preko potrebna! Prethodni dan sam dobio jak ojed butina od biciklističkog šortsa. Ne znam kako, ima i uložak i sve ,ali mi je čudo napravio, svaki okret pedala mi je pričinjavao sve jači bol. Kupio sam neki preparat, i Bebi-pomadu, namazao, obukao kratke pantalone umesto bici-helanki i nadao se da ovaj mali problem koji je postajao sve veći, neće prekinuti moju avanturu.
Gradski parkić u Ljuboviji. Doručak kupljen u prodavnici, ljubazna prodavačica, (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) Krećemo put Bajine Bašte oko 11:40. Put je odličan, asfaltni, blage uzbrdice, blage nizbrdice... Pratimo tok reke Drine. Prelepi pejzaži, automobila vrlo malo, nije vrućina. Oko 15:00 nalazimo lepo mesto na Drini gde se kupamo. Moj veliki problem je u međuvremenu postajao sve manji i manji (neće mene više videti helanke!), Drina je na prvi dodir hladna, na drugi malo manje, a na treći sasvim prijatna za kupanje.
Osveženi želimo da krenemo, ali Uglješi se ispumpala guma. Promenio je ali pumpajući puca gumica ventila. Nekako je sve to sanirano, i krećemo, valja nam još dosta voziti do Bajine Bašte a onda se treba popeti do Kaluđerskih Bara, onih čuvenih 15 km koje me u celoj priči i najviše plaše.
Oko 17:30 pojavljuje se Bajina Bašta. Pratimo putokaze. Pitamo gde ima neka pekara da pojedemo nešto, pre nego što uronimo u Taru. Nailazimo na nju, ispred, u hladu drveta Uglješa primeti teško natovarene bicikle... Prilazimo biciklistima, kada ono fribajkeri sa liste, Emil i Vlada iz Novog Sada i Nikola iz Beograda, pošli na more! Pričamo, razmenjujemo iskustva, jedemo pljeskavicu, najveću, od 100 dinara, ali kako reče Vlada NS «vredi svaki dinar» a što jeste, jeste!
Pojedosmo, pozdravismo se, krenusmo... prva uzbrdica, blaga... Tara, kao žena, zavodi, mami, pa se usprotivi. Malo popusti, pa se opet uzjoguni. Vlada i Uglješa se na to ne obaziru, grabe na svojim biciklima, dok ja sa svojim godinama ipak smatram da treba da se uljudnije ponašam prema staroj dami, te povremeno silazim sa bicikla i guram isti. Posle nekoliko kilometara Tara se žestoko protivi, ne dozvoljava mi da je osvojim... Izgleda ne voli matorce poput mene, dok momke obožava! Pušta ih da osvoje svaki njen kilometar bez vidljivog napora, dok mene sputava, i govori mi da se vratim odakle sam i došao... Ipak, ne dam se ni ja! Nemam snage ali imam upornosti, a počinjem da se nadam da će se desti kakvo čudo te da ću živ i zdrav izaći na vrh. Bicikl mi je sve teži, Zadnji prenos, kako sam kazao nije baš u redu. Vlada me hrabri, kaže da imamo vremena, nije važno kada ćemo stići. Ja u sebi mislim, nije u pitanju kada nego DA LI ću stići!. Gospođa se pokazuje kao jedna vrlo tvrdokorna osoba, ne da pa ne da! Usput punimo vode u jednoj kući, Pričamo sa ljubaznim domaćinom (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) . Pozdravljamo se sa njim, saznajemo da je on iz Beograda, da je ovde par meseci leti, polako okrećemo pedale, on priča da nije hteo da plati dve hiljade maraka za vodovod jer nije često ovde, sve brže okrećemo pedale, domaćin ubrzava i priču i hod, saznajemo da tu žive njegovi roditelji, sada već mahnito pedalamo i nekako nam uspeva da odmaknemo, iako je do nas još dugo dopirao domaćinov glas koji je zborio i zborio...
Brojač je pokazivao 8. kilometar uspona... Selo Tešići. Prodavnica. Tražim vode, punim bidon. (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) Nastavljamo... Uglješa i Vlada bez nekog napora vozikaju, kao da su na tašmajdanskom parku, dok Tara uporno ne želi da mi se poda. Inatimo se jedno drugom sve do desetog kilometra, kada nailazi kamiončić, sa tri tarska čoveka unutra, koji se zaustavlja na moj podignuti palac. Dokle, majstori? Mi do Mitrovca, kažu mi, znači mogu sa vama do KBara? Ma može, daj da pomognemo, rekoše kršni Tarani te ubaciše bicikl pozadi, kao igračku... Ponudiše me da sednem sa njima u kabinu, hvala lepo, ja ću pozadi, još malo se raspitaše o nama (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) te krenusmo. Šta sada kažeš Taro-devojko? Pobedila si me danas ali sutra ćemo videti!
Za tili čas sam bio gore, kod motela «Džogazi» istovarismo moje vozilo, zahvalih se... Po prvi put za ova dva dana bio sam ispred Vlade i Uglješe! Bilo je 20:30, odoh do hotela «Omorika» i odatle pozvah moju prijateljicu Olgicu, koja se odmarala u vili «Bobar», što tada nisam znao. Dođe Olgica, pozva upravnika «Bobara» pita ga da li možemo da postavimo šatore iza vile, i dobismo odobrenje. Prošetasmo do tamo, u tom stiže i upravnik Gordan te se upoznamo. Postavili smo šatore, namestili sve kako valja te sledeća tri dana imaćemo tekuću vodu, wc. U jednom momentu pojaviše se fribajkeri Goran, Neven i Dejan koji su odseli u planinarskom domu. Pozdravismo se sa njima te dogovorismo neku sutrašnju vožnju. Poče i neka kiša da rominja ali nas nije zabrinjavala, kamp je bio postavljen. Prošetali smo do hotela «Javor» gde smo sa upravnikom Gordanom i Olgicom popili piće. Vratili smo se u kamp i neometano spavali do jutra.
Dan III – 18.07
Svanuo je sunčan dan. Doručak na stolu iza vile. Kafica sa primusa. Pijem je sam, jer niko ne konzumira istu osim mene. Petljam oko menjača, zatežem i otpuštam neke šrafove, nešto pomeram i podmazujem, i u jednom momentu, hop, lanac zasede na najveći zadnji zupčanik! Ha, Taro, sada si moja! Dogovaramo se sa Goranom i Nevenom da odemo do Mitrovca, koristeći Jonetovu kartu, i to stazom K9 čija je težina označena brojem 4 za fizičku težinu a brojem 1 za tehničku. Znači asfalt, i dosta lakša nego jučerašnja, koja je imala fizičku težinu 6. Dalje ćemo videti kako ćemo.
Po prelepom vremenu krećemo nas petorica ka Mitrovcu. Asfalt ravan kao da ga je domaćica maločas ispeglala, blage uzbrdice, lepe nizbrdice... Miris četinara, izvorska voda, hladna toliko da smesta orosi bidon. Više ne gledam na pređenu kilometražu, sada je samo bitno uživati. Pomirio sam se sa gospođa-Tarom i sada nemamo više nesuglasica. Krotko mi dopušta da je milujem, da je mazim točkovima mog bicikla. Uzvraća mi nežnim šuštanjem svoga lišća, bojama, mirisima... Na putu sretosmo trojku koju smo videli u Bajinoj Bašti, Vladu, Emila i Nikolu. Spavali su na Mitrovcu, danas produžavaju put ka moru. Srećan put, srećan ostanak. Neosetno stigosmo do Mitrovca. Seli smo u lovački dom, gde Neven, moj brat po kafi, i ja popismo istu na zgražanje ostalog sveta biciklističkog. Neko je nešto i pojeo, popunismo bidone, i grupa odluči da se vrati na Kbare stazom M1 koja je fizički označena brojem 6 a tehnički 1-4. Neka, hvala, ne bih ja, odlučujem se da se vratim putem kojim smo i došli, taman sam se pomirio sa planinom, treba opet da je izazivam?
Ipak, krećem sa grupom... Klizimo asfaltom kroz boje i mirise pored Krnje Jele i skrećemo levo na makadam ka Tankosinom Grobu. Na moj užas, shvatam da ne mogu da vozim po uzbrdici ali se tešim kada vidim da još poneko gura bicikl preko klizavog dela puta. To traje kratko i dalje vozim... Put je lošijeg kvaliteta ali ti ne umanjuje stepen uživanja. Na velikoj smo visini, tako da Sunce lepo sija ali nije vrućina. Put vodi uzbrdo ali nije naporan. Dolazimo do zaseoka Sekulići gde pijemo vode i razgovaramo sa domaćinima koji petljaju nešto oko sena (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) Saznajemo da je na obližnjem groblju sahranjen pisac, čijeg se imena, nažalost, ne sećam, a koji je toliko zavoleo ovo mesto da je testamentom odredio da mu ovde bude večna kuća. Pravimo puno fotografija i vozimo dalje.
Tražimo «Y» raskrsnicu koja treba nizbrdo da nas odvede pravac do Kbara stazom M1 ali je ne nalazimo. Tara je opet postala jogunasta devojka, pokazujući nam da se nije predala, nego da nas je samo pustila da je osetimo, da bi nam zatim pokazala svoje alter ego. I dalje smo vozili opijeni nebom, mirisom borova, jela, smrča slušajući orkestar pčela i ptica. Put se polako, neosetno sužavao, postajući sve lošiji, ali je zato priroda postala sve divljija i lepša. Celo posle podne prolazili smo pored praznih katuna, preko vododerina, useka, preseka i ko zna čega. Spustevi su bili takvi da je težina staze, kada bi bila ucrtana, bila tehnički 10. Kamenje pršti ispod točkova, šake su stalno na kočnicama...
Na jednom mestu izlazimo iz šume, i vidimo – čobanina! Pogleda nas deda, iznenadi se odkud mi tu, kako sad, tuda ljudi ni peške ne idu! Tek, zavika deda iz sveg glasa: «Milka, evo stigli gosti, daj vode, šećera» Trči Milka iz kolibe, pita ko smo kako smo došli (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) ... Vrati se u kuću, iznese vode, šećera, napismo se. Nudi Milka kajmaka i hleba, nemamo vremena, žurimo. Kaže u jednom momentu « E BAŠ STE LEGENDE!» . Tu su i kucovi, Avram i Šapko, pomažu starima oko ovaca. Saznajemo da oni tu čuvaju ovce za pare, da imaju ćerku koja radi u Užicu, i još raznih stvari. Dobismo poziv da dođemo opet, a mrak se već bio spuštao, morali smo poći. Pozdravljamo se i krećemo... Računamo kako bismo mogli opet doći, ja dajem bistar predlog da ovde kampujemo, samo ne znam kako bismo doneli opremu, možda helikopterom, i vododerina po vododerina, približismo se asfaltu! Neven ovde izvede par simpatičnih skokova sa mostića, te izbismo na Kremnu, na asfaltni put! Na ovom mestu na sav glas uzviknuh «Živeo Milan Asfalt Beovoz Borić» te pojurismo. U prodavnici u Kremnima kupismo namirnice za to veče te pojurismo osam kilometara uzbrdo,asfaltom ka Kbarama . Vozio sam oko četiri kilometara uzbrdo, bez pauze, sam se sebi diveći, hvaleći Taru kako je postala pitoma i dobra. Vlada mi je pravio društvo, vozeći mojim tempom, koji je dosta sporiji, ali bar više nigde ne guram bicikl... Mrak je, ponešto smo ćaskali kada ispod mene začuh zvuk traktora... Pokušao sam da ga ignorišem, ali se bučna mašina neumoljivo, kao sudbina, približavala da bi se zaustavila ispred nas dvojice. «Da vas povezem?» pita traktorista, a ja znam da to nije traktorista, no da to samo Nečastivi iskušava moje slabo telo u nameri da me, šta, poveze do Kaluđerskih bara! Ma može, stavljam bicikl na prikolicu te se udobno vozim do vrha!
Nije sportski, ali danas sam te pobedio, o Taro, a zna se, istoriju pišu pobednici!
Kamp, večera, malo hladnija noć, spavanje...
Dan IV – 19.07
Po ustaljenom već ritmu, ustajanje, higijena, doručak. Dan pomalo oblačan. Odlučujemo se, odnosno Vlada, koga smo u međuvremenu izabrali za poslovođu, odlučuje da ovaj dan odmaramo. Sve polako, vozikamo se stazom K8 ka Borovu brdu, prolazeći pored manastira Sabor srpskih svetitelja. Svraćamo do manastira, i u nameri da fotografišemo objekte izlazi domar i brutalno nas izbacuje iz istog, jer, navodno, «gazimo travu koju monah ručno kosi», i «da smo međedi pa bi znali da se trava ne gazi», i povicima «šetnja» izbacuje nas iz objekta verskog! Odlazimo dalje, mislim da to Tara progovara iz lika ljutog domara Pantelije, i da su to odrazi nemoći kojima još pokušava da me zastraši! Ali neće joj uspeti! Idemo dalje! Ha!
Dolazimo do mesta zvanog «Ograda», vidikovca na 1043. mnv sa koga se pruža pogled na Drinu, Bosnu, Bajinu Baštu... Odmaramo, dišemo, fotografišemo, ćutimo. Veličanstvenost prirode ne da nam ništa da kažemo.
Produžavamo dalje, do spomenika borcima II svetskog rata. Prostor oko spomenika lepo uređen, klupe... Sedimo dok nas teški oblaci ne poteraše nazad do kampa. Kiša je ipak izostala. Pada mrak, večeramo, uz komentar da večeru nismo zaslužili jer smo danas vozili samo 12,6 km.
Dan V – 20.07
Ustajemo nešto ranije. Moramo da spakujemo stvari jer nam danas dolazi naš drug Miloš, autobusom do hotela «Omorika». Imao je ispit, koji je položio, pa nije mogao da bude sa nama od početka. Zatim po planu poslovođe, idemo do Mitrovca gde ćemo naći zgodno mesto za kamp. Spakovali smo se, doručkovali, i saznali da Milošev autobus dolazi tek oko 13:00 sati, tako da par sati ne radimo ništa... Konačno, napuštamo, vilu «Bobar», odlazimo do parka ispred «Omorike» nešto klopamo, i dočekujemo Miloša... Pakovanje, polazak već dobro poznatom stazom K9 do Mitrovca... Dolazimo do dečijeg odmarališta, stari čiča kosi travu na livadi. Pitamo ga da li može ovde da se postave šatrori, kaže «More đe goj oćeš»... Ipak, mesto nam se nije dopalo, te odosmo malo dalje, iznad paviljona VI, kome to nešto znači, te tamo, na obodu šume, pored naslaganih drva, napravismo kamp. Na Mitrovcu, tekuća voda je jedino u centru sela a mi smo bili naviknuti na kamp iza vile, sa upotrebom tekuće vode i wc-a tako da nam je bilo malo neobično. Ipak, smestismo se...
Posle podne krenusmo stazom M5 na Banjsku stenu gde postoji vidikovac sa koga se vidi Perućačko jezero. Staza nije zahtevna, Tara je sasvim pripitomljena, postala je jedna krotka dama te je vožnja do vodikovca i nazad protekla u najboljem mogućem raspoloženju. Pogled sa 1062.mnv sam po sebi se ne može spakovati u opis... u dubini zelena Drina koja postaje jezero, naglo presečena branom. Pored jezera plažica sa koje dopiru zvuci kupača, dok kod nas, na visini, piri prohladan vetar.Dalje, preko, Bosna sa svojim planinama, desno Bajina Bašta, sasvim mala, kao na geografskoj karti.
Vraćamo se na Mitrovac. U lokalnoj prodavnici, kod izuzetno ljubaznog gazde snabdevamo se potrepštinama, te se spremamo da večeramo... Ispred lovačkog doma, u bašti, ugledamo šator, pored šatora dva bicikla, a za stolom sede dvoje i gledaju kartu Tare... Aha, to su naši! Sjurimo se do njih, pitamo ih «A jeste li vi biciklisti», očekujem odgovor «Jok, ba, ti si!» ali odgovaraju nam da jesu, upoznajemo se sa Vladom i Oljom iz Novog sada, takođe sa fribajking liste. Pogledam, puše.. Piju kafu... Kafu! Konačno prafi kafisti imam društvo, odmah naručujem tri komada, bez šećera! Razgovaramo. Krenuli su u Bosnu pa dalje... Sedeli bi mi još ali hladno! Para se kondenzuje dok dišemo, odlazimo do šatora i oblačimo skoro sve što imamo. Vraćamo se do lovačkog doma, još malo pričamo i konačno odlazimo do kampa. Kuvamo supu, uvlačimo se u vreće i provodimo vrlo hladnu noć.
Dan VI-21.07.
Jutro. Rosa. Hladno. Nekoliko stepeni iznad nule. Kasnije saznajemo od našeg ljubaznog gazde iz lokalne prodavnice da ni najstariji ljudi sa kojima je pričao ne pamte ovakvu godinu, 10. juna ovde je bilo 20 cm snega. Pitam ga da li su ovakve noći uobičajene, kaže «Kakvi uobičajene, ma jok, ljudino, ovo je propast!». Sunce polako izgreva, zakuvavam kaficu. Iz šatora izlazi Miloš, smrznut... Prva mu je noć pa još ovakva! Pojavljuju se Vlada i Uglješa. Sedimo na ciradi dok se polako otkravljujemo. Silazimo u centar Mitrovca, kupujemo hranu i pod drvenom tendom u centru doručkujemo.
Polazimo da vidimo stanište «Pančićeve omorike». Pratimo putokaze, ostavljamo bicikle i peške, kroz šumu, dolazimo do «Tepih livade», staništa Pančićeve omorike na tresetu. Slušamo tišinu šume... Osećamo ugibanje tresetne podloge pod nama, fotografišemo.
Vraćamo se do bicikala i spremni smo da stazom M6 obiđemo krug oko jezera Zaovine u dužini od 32 km. Spuštamo se do brane, nailazimo na mesto gde je dobri gospodin Pančić hiljaduosamsto i neke godine otkrio «novu felu omorike», saznajemo iz postavljene table. Vlada se spušta do jezera, da oseti koliko voda hladna, zapaža da je toplija od Drine, radujemo se, eto nama kupanja! Produžavamo krug oko jezera. Vreme je dosta dobro, zapravo kontrasti između snežno belih oblaka, plavog neba i zelenila okolnih šuma ostavljaju nas u nedoumici, čta ređi a da se ne umanji lepota ovog dela Tare? ( Sa ovog gospođom sam već bio na «ti», savrešeno smo odgovarali jedno drugom i više nikakvih nesuglasica nije bilo među nama!).
Pred nama je uspon od brane Lazići do prevoja iznad Marića, u dužini od 5 km. Više se ne plašim dugačkih uzbrdica, lagano ali konstantno pedaliram, i sa par kratkih pauza, za kratko vreme bili smo svi na vrhu! Nagrada nam je bila velika doza čistog planinskog vazduha, mnogo dobrih pogleda i puno Sunca. Započinjemo zasluženi spust, kod skretanja za kasarnu radnici kopaju rov, verovatno za struju, i malo grešimo pravac. Vrlo brzo, vođeni nepogrešivom visprenošću i odlučnošću našega poslovođe Vlade vraćamo se na pravi put. Porazgovaramo malo sa radnicima-kopačima (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) te nastavljamo putovanje.
Nedugo zatim čujem karakteristično «Puc», žica na zadnjem točku puče! Kako je bila nizbrdica nisam morao da otkačim kočnicu nego sam se polako spuštao , a na ravnom sam vozio samo sa prednjom kočnicom. Odlučili smo da na odgovarajućem mestu pokušamo da popravimo točak, Miloš ima rezervne žice.
Nailazimo do zgodnog mesta za kupanjac, presvlačimo se u kupaće gaće i uranjamo u prekrasnu prozirnu vodu Zaovinskog jezera. Miloš ostaje da sedi u hladu, nije ljubitelj Sunca i prohladne vode. Razumemo ga, tek je juče došao, još je nov, dok je nama ova voda preko potrebna i iz higijenskih razloga, osim hedonističkih. Brčkamo se, kupamo, sunčamo. Pred polazak, poslovođa Vlada uze da pogleda moj točak, ja krenuh da mu pomognem, kada ono začu se karakteristično «spljošt» i moja lepa letnja cipela, koja mi je tako bila odgovarajuća za vožnju odlepi se od svoga đona... Vlada poče da petlja oko točka, ja oko cipele. Vlada namešta žicu na točku, ja tražim prodavnicu italijanskih cipela. Kako toga nema u tom kraju, tražim obućarsku radionicu. Ni nje nema u kraju, tačnije u bližoj, a i daljoj okolini nema čak ni kuće u koju bi se mogla smestiti bilo kakva radnja ili radionica... Odlučujem da ugradim parče žice u moju letnju cipelu, te nožićem polako probušim par rupica, napravim par šavova na cipelici, protnem žicu, zategnem, za svaki slučaj se posečem po kažiprstu ruke desne, obujem i sve radi! U tome majstor-Vlada završi nameštanje točka, ma radi kao fabrički, a pukla je naravno žica sa strane zupčanika, samo što je Miloš na neki način tu žicu savio, odsekao joj glavu pa je provučena kroz rupu na osnovi toščka i zatim je sve to lepo dovedeno na svoje na svoje mesto. Deluje jednostavno, ali meni bi bilo lakše da odnesem bicikl na svojim leđima do Bajine Bašte nego da popravim sam točak!
Nastavljamo...Penjemo se... u daljini dve tačkice koje jure nizbrdo, ka nama Pretvaraju se u dva biciklista. Prvi bicikl na kome je simpatična devojka projuri, dok drugi koči, i sa njega se čuje otegnuto, novosadski «Neveeenaaaa, staaaniiii». Nevena samo projuri, dok se drugi biciklista zaustavi i pita «A koji ste vi?» Upoznajemo se, mi smo ti i ti a on kaže ja sam Marko Bošković, sa liste. Razgovaramo, pojavljuje se i Nevena. Oni su odseli u vikendici pa idu na vožnje po okolini. Daje nam Marko CD sa njegovim snimcima Fruške Gore i koju je istraživa uzduž i popreko. Smeje se i kaže da mu je FG najbliža, pa zato! Pozdravljamo se. Svakako ćemo se videti, kda idemo na Frušku da ga nazovemo! Ćao, Ćao...
Mitrovac, opet. Prodavnica, kuvanje supice pod drvenom tendom.
Posmatramo fudbalsku utakmicu, u odmaralištu su deca-mladi fudbaleri, i ceo dan vežbaju i treniraju. Čuje se skandiranje «Pljevalj, Pljevalj» sa tribina, sve se ori od dečijih glasova. Neobično mi je da posmatram igru ovih mladih ljudi, tim pre što nikada ranije nisam uživo gledao kako se ova igra odvija. Zaključujem da treba što više puta udariti nogom okrugli predmet koji se kotrlja po travi, pri tome što više trčati i vikati. Na krajevima terena postoje pravougaone građevine u obliku kapija, i što je ovaj predmet bliže kapijama buka koju proizvode mladići sve je jača da bi postala najjača kada kugla koju udaraju prođe kroz kapiju. Zaključujem da je kugla veoma tvrda, jer igrač koji ju ne najviše šutnuo, toliko da je otišla na kraj terena, najviše skače i viče, verovatno ga boli noga, dok ga ostali igrači teše tako što ga nose okolo, takođe ispuštajući jake glasove. Sa tribina se takođe ori buka, i sve se sliva u jednistvenu simfoniju kojoj pokušavam da uhvatim ritam...Plevalj, Pljevalj!
Pao je mrak, odlazimo do šatora. Omladina, Vlada, Uroš i Miloš, presvlače se te odlaze malo u život, noseći frizbi, dok mi (ja) stariji kako je i red, da ne smetamo mladima, uvlačimo se u svoju vreću, pokušavam da pročitam nekoliko redova knjige koju sam poneo i, kao je noć toplija od prethodne, ubrzo zaspim.
Dan VII – 22.07
Mnogo toplija noć nego prethodna. Ustanak, kafica, pakovanje. Danas nam valja ići na novu lokaciju, Mokru Goru. Bojim se da ćemo se mnogo pokvasiti tamo, bojažljivo iznosim svoje sumnje, poslovođa ne uvažava primedbe te nastavljamo pakovanje. Do nas prilazi plavi kamion, prepotopski «Tamić», došli radnici po drva, «ćeraju u Bajinu Baštu, za sindikat». Razgovaramo. (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) Slikamo se za uspomenu, uzimam adresu da im pošaljem slike. Doručak, polazak.
Dobro poznatom stazom K9 vraćamo se ka Kaluđerskim Barama, 18,5 km odakle bez zaustavljanja prelazimo na stazu K4b u smeru ka Mokroj Gori. Moja dobra prijateljica Tara me ispraća lepim, dugačkim spustom, kao da želi da mi se izvini za muke koje mi ja zadala na početku našeg druženja. Spuštamo se do zaseoka Tarabići, rodnog mesta čuvenih proroka Miloša i Mitra Tarabića. Na ulazu u zaseok, drvena kućica, na kojoj piše «Dom proroka Tarabića». Nešto mi je tu sumnjivo, nova, mala kučica, na samom ulazu u selo... Ne može biti originalna. Ulazimo unutra. Odajom dominira kamena kugla, prečnika oko jednog metra. Po zidovima fotokopije i originali raznoraznih dnevnih novina, fotografije... Drvena statua koja predstavlja protu Zaharija dok piše, i Mitra kako kazuje. Simpatična devojka, svojevrsni kustos ovoga, ako ga smem nazvati, muzeja, moli nas za desetak minuta pažnje dok nam kaže osnove legende o kremanskim prorocima. Počinje priča. Malo istorije, malo religije, mistike, lepa pričica za turiste. Pitam da li postoji i gde se nalazi prava kuća Mitrova, kaže mi da je 250 metara odavde, i da u njoj žive ljudi. Nije pretvorena u muzej jer se naslednici nisu složili oko prava, tako da je nezaštićena, ali da su temelji originalni. Kupujemo par suvenira, upisujemo se u knjigu posetilaca kao «Fribajkeri iz Beograda» i ostavljam veb adresu. U knjigu se potpisuje poslovođa Vlada, i kao svaki savestan lider proverava šta je napisano, kada ono ja kao adresu stavio fribiking umesto freebiking! Ponela me lepota mesta, ćirilica na sve strane u svom izvornom obliku, te pogreših. I meni je bilo malo čudno dok sam gledao svoje pisanije, da ne bi Vlade, katastrofa! I zaslužio je da bude lider naše male ekipe, ništa mu ne može promaći!
Produžavamo do originalne kuće proroka. Dolazimo do kraja asfalta, ulazimo u nečije dvorište... nema nikoga. Vraćamo se do nekih ljudi, uzbrdo, tovare prikolicu senom. Dobar dan, dobar dan! (A odakle vozite? Od Beograda, auuu svaka vam čast! A kol’ko vam je trebalo dovde?) A gde je kuća Tarabića? Eno, do kraja asfalta pa u dvorište... Vratimo se odakle smo pošli, uđemo. Kamena osnova kuće, gornji deo, vidi se, noviji. Žena, očigledno domaćica, stoji. «Da li je ovo kuća Tarabića?» «Jeste, izvol’te» Pokazuje nam stari deo kuće, iz 1840. godine. Jedna prostorija, originalan drveni pod, dosta pregrađivano, poduprto novijim ciglama. Domaćica objašnjava da je nasledila tu kuću, da je ovde rođena a da živi u Pančevu, muž je umro pre 17 godina. Pokušava sa sama da vodi brigu o kući. Fotografišemo, gledamo, obilazimo, njuškamo. Domaćica se povlači na gornji sprat, na terasu. Između sebe komentarišemo, razmenjujemo utiske. Pominjemo «Kosmičku kuglu», na šta naša domaćica izjavi, sa terase, da je to izmišljotina, ta kugla. Zetečeni, pitamo kako? Odgovara da je vlasnik agencije jedan mafijaš, da stalno skida putokaze do prave kuće Tarabića, da joj oduzima izvor prihoda skrečući kolone turista sa prave trase. Zvali su i policiju, i batina je dobio ali ne vredi, mnogo je jak... Videsmo drugu, ovozemaljsku stranu mita o Tarabićima i proročanstvu.
Odjednom, doživljavam snoviđenje! Jasno vidim Mitra gde proti Zahariju u neko letnje jutro, u drugoj polovini 19. veka uz satljik rakije kazuje u pero:
«E, moj, kume... Doći će vrijeme kada i mladi i stari ljudi jahati kakva gvozdena kola na dva točka. Neće ih, kume, aj’ živeli, jahati potrebe radi, već serbez uživanja. Jahaće ih uzduž i popreko ove naše lijepe Zemlje Srbije, te će tako jednoga dana u godini sa dva okrugla broja, u prelijep letnji dan do moje kuće, aj’ živeli, stići četiri ‘vaka jahača koji će svoje kuće nositi pozadi na ovijem konjima gvozdenijem. Ne umijem ti objasniti kako, no nosiće. Nji’ trojica biće mladi, lijepi momci, studentarija kakva, milina i’ viđeti, dočim će treći, aj’ živeli, bit’ starkelja kakva od četeresjednog ljeta. Ovu starkelju noge boljeće jako, no će on gudurati sa svojijem konjem poput mladića, iako mu, aj’ živeli, snage ponestaje. Ipak prkos njegov treba nagradit... Biće on, član nekakoga lista, ne umijem ti objasniti, sa nekakijem čudnijem slovima, poput fribajking, ne razumijem šta to more značit’… aj’ živeli! Najbolja će mu nagrada bit' da mu svako sa toga lista podari po petsto, ma ne umijem ti objasnit, nečeg što se isto kao Europa zove, tada će se taj čo’ek dobro osećat! Aj’ živeli!»
Vidim Mitra gde posle napora proročanskog odmara iza kuće, i sirotog protu gde žurno zapisuje proročanstvo... Vizija se rasplinjuje, vraćam se u stvarnost, potresen...
Vraćamo se na glavni put, nastavljamo spust opraštajući se sa Tarom. Dolazimo do stanice Šargan Vitasi, taman na vreme da dočekamo turistički voz koji je , na naše razočarenje, vukla dizelka umesto prave parnjače. Izlaze veseli turisti, Uglješa se pozdravlja sa nekima od njih, znaju se sa fakulteta. Voz se vraća nazad, mi polako krećemo za njim. Dolazimo do prevoja Šargan, Vlada i Uglješa odlučuju da idu preko prevoja, Miloš i ja ćemo kroz tunel. Stavljamo lampe, treptalice i uranjamo u Šarganski tunel, dužine 770 metara... Iskustvo je nezaboravno. Nakon stotinak metara zastajemo da nam se oči naviknu na mrak, zatim produžavamo po mrklom mraku. Saobraćaj je veoma slab tako da nam ne predstavlja problem. U tunelu vičemo, glupiramo se... Sretno i veselo izranjamo na svetlost, sačekujemo Vladu i Uglješu i krećemo dalje. Nastavljamo spust i posle nekog vremena dolazimo do Kusturičinog Drven-grada Mećavnika. Plaćamo ulaz 160. dinara, ulazimo. Razgledamo. Neobično. Kafana «Kod Kurte», poslastičarnica «Kod Ćorkana». Galerije, kapela, sve od drveta. Mnogo se gradi, a i mnogo je sagrađeno, nove građevine u tradicionalnom stilu. Bioskop. Gledamo projekciju filma «Čuvari tišine», emituje se na svakih sat vremena, traje dvadesetak minuta. Bioskop moderan, nema mnogo mesta ali je udoban. Izlazimo napolje. Antikafistički lobi izglasava da ne treba piti kafu ovde, te produžavamo dalje. Drven-grad ostaje za nama, interesantno mesto koje treba posetiti, ko voli izazove moderne turističke ponude koja uključuje autobuske posete raznim instant mestima, samo dodati malo novca, razmutiti, i eto vam šta želite, divljine, pitomine, avanture, posle u udobne autobuse pa u hotel na večeru, zatim diskoteka i sve uključeno u cenu aranžmana, može i na čekove!
Nastavljamo spust do železničke stanice Jatare. Opet razgledamo, fotografišemo... Vidimo poznate ličnosti sa televizije kako nose kamere, zuje, mere svetlo, hoće da snimaju. Nebo se uveliko naoblačilo, fantastičnim asfaltnim putem vozimo još tri kilometra do izvora reke Jatarice, nailazimo na livadicu ravnu kao tepsija, potkresana travica, reka, pijaća voda, toalet, raj za kampere! Čak ima i postavljen šator! Pogledamo bolje, a ono Olja i Vlada, kampuju tu od juče. Pozdravimo se, vetar počinje jako da duva te brzo podignemo šatore, taman na vreme da se sklonimo od oluje koja je počela. Vetar, kiša, munje, gromovi... Šatori osigurani, bicikli pod nadtrešnicom, možemo samo da sedimo i da čekamo da prođe. Lepo ja rekoh da ima da se iskvasimo u Mokroj gori a niko mi ne veruje! Posle sat vremena kiša se stišava, izlazimo iz šatora... Vlada i Olja prave roštilj. Uglješa biciklom odlazi do prodavnice da kupi kobasice da se i mi počastimo, i opet počinje kiša. Ugi nam se vraća malo kasnije, ima je kabanicu ali je ipak pokisao... Deo kobasica kuvamo, deo pečemo. Napravili smo i salatu od paradajza, hleb, kečap, majonez, sedimo zaklonjeni pod izletničkim stolovima, klopamo, ćaskamo... Sa Oljom i Vladom NS pijem kaficu, ovog puta kafistički i antikafistički blok su ravnopravno suprotstavljeni, te svi uživamo. Iako je kiša, ipak je ovo Mokra Gora, nema iznenađenja. Povlačimo se na spavanje. Šatori podnose kišu, unutra je suvo, san brzo dolazi.
VIII dan-23.7.
Danas mi je poslednji da tarskih avantura. Budim se nešto pre osam, osluškujem da li ima kiše. Danas se treba spustiti do Višegrada, krajnje tačke moga puta, dok ostatak ekspedicije ostaje još nekoliko dana. Radostan, u 08:04 začujem vesele kapljice kišice kako se umiljato spuštaju na krov šatora, izazivajući u meni buru oduševljenja. Vraćam se u vreću, posle sat vremena ne mogu da izdržim, ustajem sedam pod strehu, za sto. Razmišljam da li ću uspeti da se danas vratim domu mome, subota je, u ponedeljak treba raditi. Sakupljamo se polako, kiša prestaje, tu i tamo pojavljuje se komadić plavog neba. Dogovaramo se da ipak krenemo put Višegrada. Pakujem stvari na bicikl, ostatak ekipe samo stvari potrebne za taj dan jer uveče će se vratiti do šatora, kada mene isprate. Autobus za Beograd kreće u 13:30 a mi iz mokre Gore polazimo dosta kasno, oko 11:00, stoga se ne zaustavljamo se da fotografišemo predele koji su stvarno prelepi. Za čas smo na granici, posle carinskih formalnosti koje su prošle bez problema, nastavljamo spust. Kilometri se nižu za nama, oko 12:30 ulazimo u drevni grad Višegrad. Odlazimo do autobuske stanice da proverimo polazak autobusa, sve je u redu. Sjurimo se do staroga mosta, stižem prvi na sredinu, stavljam ruku na topli kamen i tog momenta iznad glave mi zasvetli: MISSION ACCOMPLISHED.
Slikamo stari most.... Osluškujemo glasove mnogih generacija putnika koji su ovuda prelazili... Čujemo stenjanje kulučara koji su pre pet vekova gradili most, po naređenju Mehmed Paše Sokolovića, janičara koji je na ovaj način želeo da se oduži svome kraju. Vidimo staroga Alihodžu koji pokušava da stigne svojoj kući dok Austrijanci bombarduju most, i koji umire u trenutku njegovog rušenja...
Vraćamo se u stvarnost. Treba nešto pojesti, odlazimo u centar prilično sumornog grada i nalazimo buregdžinicu «Cile» gde jedemo odličan burek. Plaćanje može u dinarima, problema nema... Trk na stanicu, za desetak minuta stiže autobus. Opet pljusak... Ubacujem bicikl u bunker, pozdravljam se sa ekipom.... Kraj!
Trajanje ture: 8 dana
Pređenih kilometara: 405.
PS Moram ovih dana da pokušam da savladam Avalu...
Momir
Tara u julu-kako je bilo ili "kako sam postao Tarocikli
Moderator: Moderatori
Tara u julu-kako je bilo ili "kako sam postao Tarocikli
Last edited by Momir on 24 Jul 2005, 22:03, edited 1 time in total.
Re: Tara u julu-kako je bilo ili “kako sam postao Tarocikl
Zaboravio si da dodas - DUPLU KAFUMomir wrote:Neosetno stigosmo do Mitrovca. Seli smo u lovački dom, gde Neven, moj brat po kafi, i ja popismo istu na zgražanje ostalog sveta biciklističkog.
Javi se pa da ti se pridruzim, ipak to je moj krajMomir wrote:PS Moram ovih dana da pokušam da savladam Avalu...
... Svratis na kaficu ili slicno ...
Heheh, malo si fotki okacio Dejane..
Evo vishe od mene: http://nevenb.fotopic.net/c626539.html
Izvinjenje Marku sto se nismo uspeli naci, sta da se radi.. Bice prilike.
Evo vishe od mene: http://nevenb.fotopic.net/c626539.html
Izvinjenje Marku sto se nismo uspeli naci, sta da se radi..
Bice prilike.
Evo i par slicica uz Momirovu pricu.
http://vrum.fotopic.net/c684413.html
Pozrdav za drustvo sa Tare!
http://vrum.fotopic.net/c684413.html
Pozrdav za drustvo sa Tare!