Bio na Fruškoj Gori, tj onome što Vojvođani zovu planinom, a mi Šumadinci laganim brdašcem - prvi put...
I prelepo je bilo - čak je i vreme bilo idealno, sunčano, samo je opalo lišće podsećalo da je polovina novembra, a sve ostalo je ličilo na kraj septembra!
Hvala Saši i Žanu na veličanstvenom uvodu dan pre vožnje!
Hvala Igoru na društvu, prenoćištu, a i na trajku jer je on bio izvor većine fazona tog dana. Onaj jedan kod manastira Mala Remeta verovatno nikada neću zaboraviti:
Stiže bus pun hodočasnika, par njih se zagledaše u ljutu recumbent mašinu, a ja, da baš ne ostanu da žive u neznanju, sedoh i provozah par kružića oko njih. Par starijih gospođa iz grupe pažljivo je gledalo moju vožnju, a kad sam ustao sa trajka, jedna sa ushićenjem prokomentarisa: "Au, pa on je normalan, a ja mislila neki invalid"
Uzgred, Fruška je sva uzbrdonizbrdična, nema baš mnogo ravnih delova, tako da može dosta uspona da se nabije u vožnji. Doduše, usponi su kratki, ja se baš i ne oznojih jer sam navikao na konstantna pentranja od po 500 i više metara visinske razlike, ali za rekreaciju - kao stvoreno...
Još nešto - većina asfaltnih puteva su u GROZNOM stanju, posebno onaj koji od Inđije vodi do Iriškog. Ali, vidim, to uopšte ne smeta svim onim ljudima da dođu i šetaju pešačkim stazama. Nadam se da su putevi sa novosadske strane kvalitetni barem kao što je onaj od Vrdnika.
Možda bude i nekih sličica ovih dana, ako ih prebacim iz aparata.
A, da, umalo da zaboravim, pozdrav i za Gruju novosadskog i njegovu ekipu koju smo sreli tamo negde na pola puta.
Dosta od mene za prvi put, Fruška Goro, vidimo se opet
